Лепота школовања

 

Какве год нам иновације доносило ново време, какве год невероватности биле у моди, постоји једна константа која нам је свима добро позната, а то је лепота школовања. Нема тога ко се није у том чаробном периоду спријатељио, заљубио, смејао се до суза и понекад заплакао. Читав микросвет младог бића стане у макоросвет који га води, обликује, усавршава и чини зрелијим.

Сви имамо различита искуства из школских дана, моја су неретко била везана за читање. Чим сам научила да читам, „дохватила“ сам литературу која није била за мој узраст. Не знам да ли је то повезано са жељом да што пре порастем и брже сазрим или је то нешто с чим се родиш, неки урођени порив за јуришањем пре времена, тек свака прочитана страница чинила ме је јачом, прецизнијом и спремнијом за живот у сваком смислу.

Сада, кад сводим сопствене рачуне и сумирам утиске, изгледа ми као да су ме јунаци прочитаних романа научили како да се борим, како треба радити, а шта избегавати. Можда је то тако јер сам увек, дубоко у себи, проживљавала њихову судбину. Тада, међутим, нисам читала о женама које су у истовремено студирале и имале бебу, некако ми је та литература промакла, вероватно наменски, како не би било преписивања.

Негде током студија родила сам своју девојчицу и зарекла се да ћу због ње завршити факултет и оборити сваку баријеру која ми се нађе на путу. На физичке препреке попут умора, неиспаваности и недостатка времена, нисам много обраћала пажњу. Могу да се закунем да такву надљудску снагу, концентрацију, труд и залагање нисам показала ни у једном животном сегменту. Када је прошао тај период са бебом, варјачом и шерпом, усисивачем, крпом и књигом у рукама, нисам могла да дефинишем начин на који сам успела све да решим. То је нека сулуда енергија, снага, вера, неки порив који је јачи од свега. Док сам бебу љуљала на рамену или у колицима, држала књигу у рукама и кувала ручак, често сам замишљала како безбрижно учим у својој девојачкој соби, како у миру и тишини читам ту литературу која ми је много значила, како пијуцкам кафу и гледам како свиће, не обраћајући пажњу када ћу да легнем јер сутрадан немам никаве обавезе. Онда ми се, вероватно од умора, дешавало да полубудна сањам...

Сањала сам садржаје и јунаке књига које сам ишчитавала. Мој мозак се борио са чињеницом да имам само једну прилику да све упамтим, док моја девојчица спава, борио се са умором и исцрпљеношћу, са теретом и притиском под којим сам била и, упркос свему, није хтео да одустане. Међутим, појавио се још један проблем с тим "сненим" учењем: сутрадан нисам била сигурна јесам ли све светове, дешавања, јунаке и све утиске из књига сањала или су они ипак тако записани? Неколико пута сам била толико збуњена да сам изнова читала исто. Тада ми је било тешко да одвојим сан и јаву, али ми је и данас топло око срца кад се сетим тог слатког осећаја. Та моја „делатност“ додатно ме је реметила на испитима јер сам неретко зазирала да слободно говорим о делима, плашећи се да је неки део мог излагања можда и одсањан.

Сада, када размишљам о свом школовању, знам да мој живот не би имао ту чар да нисам тако лелујаво и снено левитирала између књижевности и реалног живота. Моје путовање кроз школу и данас понекад буде трновито и има своје мане, али је моје и за мене нема другог и лепшег. Школа као институција, књиге као извор инспирација, прегршт емоција и бескрајних мудрости, својеврсна лепота учења део су мене од самог рођења и тако ће увек бити, без обзира на новине које нам доноси савремено доба.